1000 udaraca kamenom o stenu

Ono što se dogodilo s grupom Tona od njenog nastanka do danas (nešto više od 4 godine) moglo bi se opisati kao nezamislivo. Naime, novosadska petorka je za to srazmerno kratko razdoblje uspela da prevali put od prvih nastupa i demo snimaka do priznavanja i prepoznavanja i izvan naših granica. O čemu se, zapravo, radi? Prvenstveno, članovi benda opredelili su se da stvaraju muziku na tragu svih muzičkih pravaca koji potpadaju pod tvrdu struju roka, i uspeli da stvore jedinstven muzički izraz, kako na ovim prostorima, tako i van njih. Ukorak sa muzičkim izrastanjem, bend je savršeno shvatio koje dobrobiti nosi internet revolucija. Povezavši se s morem sličnih entuzijasta širom sveta uspeli su da svoju muziku predstave na najbolji i najjednostavniji način. Pazite sada: od svog prvog dema (snimljenog negde 2005.) do danas su uspeli da se pojave na jednoj grčkoj kompilaciji, budu uvršteni na soundtrack za kanadsku seriju ’’Zone of Separation’’ i objave album prvenac pod nazivom ’’1000’’ (2008. izdanje novosadskog SKC-a). Snimili su i pesmu za Hidden Desert – Tribute to Thin White Rope i pobrali hvalospeve za album svuda. Od odličnih recenzija kod nas i iz okruženja, do oduševljenja po raznoraznim svetskim fanzinima i blogovima (tu ima svega – od Češke, Švedske do Amerike). Postali su prvi srpski bend koji se prodaje u američkoj digitalnoj mejnstrim distribuciji, čak sasvim pristojno. Prethodna činjenica uopšte ne čudi, kad uzme se u obzir koliko pohvalne su kritike koje dobijaju po američkim fanzinima i blogovima. Lako se u to možete uveriti ako posetite Tonin blog ili MySpace stranicu. (http://www.myspace.com/tonaband)

Tu ćete zateći mnoštvo pohvala od ljudi koji Tonu doživljavaju kao ravnopravan, ako ne i bolji deo scene koja uveliko kulja u novom američkom undergroundu. Radi se o svim mogućim pravcima glasne gitarske rok muzike. Kao opis zvuka grupe spominju se raznorazni muzički uticaji, ali kao što je slučaj kod svih odličnih bendova, Tona ima svoj čvrsto utvrđen zvuk koji je sada već zaista prepoznatljiv. Ukratko, radi se o plemenitom ukrštanju (hard) roka, panka i metala (i svih srodnih pravaca). Dodajte tome trenutke lucidnih, gotovo free jazz poigravanja gitara i odličan, režeći vokal i dobićete zvuk Tone.

U čitavoj priči iznenađuje da kvalitet Tone, čini mi se, ipak ne nailazi na odgovarajući odjek kod nas. Do toga je možda doveo i sticaj različitih okolnosti, te večni usud novosadskih bendova da mnogo teže probijaju se do očiju šire javnosti. Ili je, pak, stvar u tome da kada te zvuk Tone pritisne, nikakav odjek nije ni moguć?